Mnogima od nas je dosadno da vežbamo sami. Motivacija koja proizilazi iz vežbanja sa još jednom osobom je u takvim situacijama sve što nam treba. A koliko je zabavnije trenirati u paru i to uz nadzor trenera, otkrivaju nam tata Saša i sin Đorđe Gajić iz Novog Sada. Sašin posao zahteva celodnevno sedenje, a Đole je naglo izrastao. Različite probleme rešavaju na isti način – treningom. Njihove utiske pročitajte u redovima ispod.
Za početak, zašto ste se odlučili za personalnog trenera i kako ste pronašli Strahinju?
Saša: Poslednjih petnaest godina radim u IT-u i to je posao koji zahteva dugo sedenje. Pretraživao sam po Internetu i naišao sam na njegov sajt i nakon prvog razgovora i dogovora za probni trening sve je nekako kliknulo. Video sam da dečko zna posao i evo već četiri meseca treniramo.
Kako je izgledao taj prvi trening?
On je u početku hteo da vidi koji su mi ciljevi, šta sve mogu – opšte stanje mišićne mase i tonusa, generalno stanje tela. I odmah je uočio neke stvari na kojima treba raditi u ramenom delu i još neke stvari, pa je i trening krenuo u tom smeru.
Nakon mesec dana treninzima priključio se i Vaš sin, Đole koji ima trinaest godina.
I kakav je trening Tata&Sin? Ko srećniji ide na trening, kome teže pada trening?
Saša: Treninzi znaju da budu teški, ali su dobri. Nijedan nije bio takav da ne može da se podnese. Navikne se čovek na taj intezitet, ali i nisam imao neku strašnu upalu, jer je Strahinja veoma dobro tempirao da ne dođe do toga. Sve postepeno.
Đole: Meni je sve dobro, zanimljivo je. Nisu teški, ali nisu ni laki treninzi. Neke vežbe budu veoma zahtevne, ali izdržimo sve.
Koji je razlog što se Đole pridružio tati na treningu?
Trenirao je mnoge grupne sportove, ali ništa od toga nije bilo tako da se pojedincu posvete onoliko koliko bi možda trebalo u određenom trenutku, jer je on mlad, trinaest godina, a visok 186 cm, desio se taj skok u razvoju, pa je sada veliki benefit raditi sa jednim čovekom koji polako ispravlja stvari. Jer je Đole u poslednjih godinu dana izrastao barem 15 cm i desili su se neki deformiteti koje je Strahinja odmah primetio, kao na primer – jedna noga malo duža, iskrivljena kičma, mišići nisu ispratili rast… i oni su sada u procesu nadoknađivanja gde je cilj ukloniti posledice tog brzog rasta.
Đole, koliko je zabavno trenirati sa tatom?
Pa dobro je. Mogu reći da pre nisam voleo da treniram, a sada mi je mnogo zabavnije. Ima i malo takmičenja na treninzima, pa nam i vreme proleti.
A koliko je trening u paru generalno uticao na vaš odnos otac i sin? Provodite tri puta nedeljno po sat vremena zajedno u nekoj aktivnosti.
Saša: To nam je dodatno vreme koje verovatno ne bismo proveli zajedno, jer bih ja obično otišao u kancelariju. Prija nam naravno, imamo još jedan zajednički interes i aktivnost. Kod kuće često komentarišemo treninge i stvarno je promena koja nam prija.
Da li imate neki krajnji cilj u procesu treniranja – skidanje određene kilaže, poboljšanje kondicije ili će to postati vaša svakodnevica?
Saša: Imam cilj da skinem stomak, da, ali mi je generalno važno opšte stanje. Zdravlje. Dosta sedim, tako da mi je stvarno cilj da ojačam leđne mišiće, rameni deo da ne bih otišao u penziju kao invalid. Jednostavno, zdravlje.
Đole: Pravilan razvoj mi je primarna stvar. Fokusirani smo na to. A trener kaže da je iznenađen rezultatima koje sam napravio do sada i da su sjajni, tako da je i to motivacija više.